MOYa37

Gledao sam celo popodne to lepljivo popodne celo ih gledao te nadlanice i one su čudno mirisale i prijao mi je taj miris one su bile prekrivene ranicama od klikera i hrapavo ispupčenje na početku prstiju bilo je obojeno blatom i prošarano ranicama od sitnih kamenčića i betona i sve je mirisalo na znoj i prljavštinu i sukrvicu i prolećnu mokru  zemlju i na trešnje koje sam jeo i prijalo je i nigde mi u tom gledanju nije smetala vrućina niti to što nikog nije bilo na toj betonskoj ogradi dvorišta te škole nikog pod tim vrelim gvozdenim golim obručima iznad tog mokrog asfalta tog nedeljnog podneva tu je bila i ta breza glupava breza ni pod njom nije bilo nikoga niti je ikog bilo na nepreglednoj površini parkinga što je opasao zgrade tog naselja u kojem su se kuvali  ručavali i koznaštaradili i srali i jebavali ljudi tog grada i svakim pogledom u odsjaj u prozorima da odsjaj na prozorima šestog sprata i zamišljao sam kako u svakoj od tih fijoka svih tih spratova sede neki ljudi i kako oni sede nešto rade i kako su oni živi na svoj način i kako me baš briga i  ja sam jeo moje trešnje koje nisu bile baš moje jer sam ih drpio dole sa drveta iz tog dvorišta  te neke babe nekog dvorišta neke babe i tu babu je zaboravio neko ili joj je umrla ćerka i tako nekako i ja sam joj obrao trešnju dobro ne celu i granu sam sjebao onda sam jeo te trešnje direktno sa grane jer je baba pijana spavala golog stomaka u sobi bez ćerke i jeo ih i nisu bile loše i takmičio sam se pljujući u dalj košpice i letele su u klinac i na vrelini tog asfalta sam gledao kako se isušuje ono malo mesa sa tih trešanja i kako čekam da mravi dolaze i dolaze i dolaze i znaš li  kolko ih je bilo bre i kako  skupljaju moju pljuvačku i da vidiš kako je kupe i kako me nije briga tata nije bio tu a ja sam tražio čekao pogledom tog crvenog renoa renoa četiri 421 85 registracije i malo čuknutog sa strane i čekao ga i zamalo zaplakao i opet se okrenuo ka mravima i  nekoj pčeli što je tad došla i pčeli što je vrebala sok tih mojih trešanja i ja sam je pljuvačkom gadjao i nisam imao pojma da je ona neka nezgodna pčelica ta što je tad došla i da sam znao ja bi je nečim  i jebao bi joj mater a ja nisam znao jer me je bilo baš briga i gde je tata i onda me je ona opičila za ruku i kako me je samo opičila i ne da je peklo u sekundi to mesto gde me opičila  i  gde su se skupile blato i sukrvica i smrad znoja i sve ostalo sranje i bolelo je mnogo a ja sam je tražio da je razvalim  al otišla je u materinu da vrisne valjda i meni je glavobolja roknula uz ledja bre a niz oteklinu su pišale suze i cvileo sam i plakao sam i plakao kroz zgrčene usne i proterivao sline i zvukove i plakao i niz čelo koliko je teklo znoja i grčeva i dok teče gledam te trešnje i mrave što skupljaju pljuvačku i i i što taj crveni reno 421 85 ne dolazi i što me baš briga i što suze spiraju prašinu sa nadlanica praveći braonkasti kanal  ka noktima i ka ničemu i gledao sam na toj ogradi kako se cereka otsjaj sa tog sprata preko puta i kako svi imaju sve a ja nemam ništa i kako trešnje nisu crvene kao taj  reno taj crveni reno i kako ga nema tog mog crvenog renoa i plakao sam i plakao dok se otsjaj sa te zgrade cerekao i i ja sam se i dalje pravio kako nije ništa a niz ždrelo sam zainat gurao trešnje ukusa suza i prašine i  slina i znoja i svega što se slivalo niz moje lice tog dana tog vrelog dana i ja sam se tako zarozan pravio da me baš briga a bilo me je briga.

Naguran u stres od ranog jutra. U svadji sa dobronamernima kada bi ga i kako trebalo isterati iz sebe. Umirem od želje da umrem odmah. Ne sećam se zašto sam i počeo da se nerviram, ali sam svestan da je baš svima ostalima podjednako svejedno u zaštiti svojih malih privatnih života.

Pomerio sam datum na satu. Da me ne buni da sam još uvek u 30 februaru. A osećam se celog života da sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ubija me to što se svih ovih 35 godina upinjem da dokažem kako je sve što mi se dešava upravo ono što sam i želeo. A nisam. 

Sukob sukoba. Želeo bih da opravdam, ali nemam šta. Nije mi dobro. A sve vreme sebi pričam da jeste.

Ustala je, zamirisala na sinoć i otišla do kupatila. Skliznula. Ostao sam ulepljen u svoju ništavnu priču o tome kako je baš ona morala da dodje sinoć i baš ona da shvati ovo što mi se dešava. Nije shvatila. Naravno. Nisam ni ja. Sve je to prostački refleks na ovo što mi se (ne) dešava.

Sukob sukoba. Hoću da mi se desi. Da shvatim i ono što mi se ne dešava da ne predstavljam kao prostu sudbinu. Da ono što mi se dešava da ne predstavljam kao veliku zaveru.

Držim okidač nad njenim rupicama iznad guze. Gledam kako se senke jutra igraju sa njenom sudbinom. Dve proste tačkice koje se ugibaju pogrešno u trenutku kad mi treba jedna prosta rečenica.

Otišao sam. Direkt.