Naguran u stres od ranog jutra. U svadji sa dobronamernima kada bi ga i kako trebalo isterati iz sebe. Umirem od želje da umrem odmah. Ne sećam se zašto sam i počeo da se nerviram, ali sam svestan da je baš svima ostalima podjednako svejedno u zaštiti svojih malih privatnih života.
Pomerio sam datum na satu. Da me ne buni da sam još uvek u 30 februaru. A osećam se celog života da sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ubija me to što se svih ovih 35 godina upinjem da dokažem kako je sve što mi se dešava upravo ono što sam i želeo. A nisam.
Sukob sukoba. Želeo bih da opravdam, ali nemam šta. Nije mi dobro. A sve vreme sebi pričam da jeste.
Ustala je, zamirisala na sinoć i otišla do kupatila. Skliznula. Ostao sam ulepljen u svoju ništavnu priču o tome kako je baš ona morala da dodje sinoć i baš ona da shvati ovo što mi se dešava. Nije shvatila. Naravno. Nisam ni ja. Sve je to prostački refleks na ovo što mi se (ne) dešava.
Sukob sukoba. Hoću da mi se desi. Da shvatim i ono što mi se ne dešava da ne predstavljam kao prostu sudbinu. Da ono što mi se dešava da ne predstavljam kao veliku zaveru.
Držim okidač nad njenim rupicama iznad guze. Gledam kako se senke jutra igraju sa njenom sudbinom. Dve proste tačkice koje se ugibaju pogrešno u trenutku kad mi treba jedna prosta rečenica.
Otišao sam. Direkt.
